Dvorac Špicer | Beočin

Ćao, Spell fam! Vreme je za post o dvorcu, a ovog puta koji sam posetila i o kojem vam pišem je dvorac Špicer koji se nalazi u Beočinu, na obroncima Fruške Gore, poznat i kao dvorac duhova. Primetićete da više liči na ruinu, ali i dalje ima svoje čari. 

Dvorac Špicer sagrađen je 1898. godine  po projektu arhitekte Steindal Imrea (čije je najpoznatije delo zgrada parlamenta Mađarske u Budimpešti) za Eda Špicera, koji je bio jedan od vlasnika Beočinske fabrike cementa, i njegovu porodicu koju su činili Klara, Jonas i Johana. Dok se gradio dvorac, oko njega je uređen park koji je nazvan - Špicer bašta. Živeli su tu do Drugog svetskog rata, a onda ga napustili i otišli u Nemačku odakle vode poreklo. Veruje se da njihovi potomci i dalje žive tamo. 

Dvorac je zatim postao zgrada nemačke vojne komande, a nakon rata i oslobođenja se koristio u razne svrhe. Bio je škola, gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i na kraju ekskluzivan restoran sa prenoćištem. Sada je samo napušteno mesto u kome nekad prenoće beskućnici ili dođu mladenci da se fotografišu. 

Dvorac predstavlja primer eklektičkog sklopa u kome su funkcija  i dekoracija usklađeni na jedinstven način, prepoznatljiv za prelazak vekova i pokušaj da se usklade i pomire elementi prethodnih stilova sa nastupajućim stilovima. Na zgradi se uviđaju stilovi od romantike, gotike, renesanse i baroka pa sve do modernih strujanja jugendstil, art noveau i secesije.

Zmajolike, žabolike i zmijolike  glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja se dugo nije moglo saznati. Tek pre tridesetak godina, kada je započeto restaurisanje zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće: ˝Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao nije progovorio ni jednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže da se pomoli izlazećem suncu. Ti njegovi ukrasi su čudni. Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji nikada nikoga nije voleo.˝

Kao što možete da naslutite, nekada je izgledao veličanstveno i smatrao se jednim od najlepših arhitektonskih blaga u ovom delu Evrope. Iako je 1997. godine proglašen spomenikom kulture, to nije sprečilo njegovo propadanje. Prava je šteta što je došao do ovog stadijuma. U njemu je snimano nekoliko filmova koji su „Crna mačka, beli mačor“, „Doručak sa đavolom“, a čak je i Klint Istvud video nešto u njemu i izabrao ga za snimanje nekoliko scena za njegov film „Ratnici“. Ono što je moglo da preokrene nesrećnu sudbinu ovog dvorca je ponuda Emira Kusturice koji je hteo da ga otkupi, ali opština nije odobrila taj zahtev.

Trenutno stanje dvorca je jako loše, toliko da je zabranjeno ulaziti unutra zbog mogućeg urušavanja. Mi nismo odoleli, jer posle više od dva sata vožnje, nismo mogli samo da se okrenemo i odemo. Zidovi prostorija se raspadaju, prazni su jer je sve moguće odnešeno ili iskorišćeno za vatru u zimskim danima; krase ih samo razni grafiti. Prozori su razbijeni, vrata negde nema. U neke prostorije nismo čak ni ulazili zbog njihovog lošeg stanja, a verujem da će biti sve gore i gore.

Da li biste posetili ovaj dvorac?

_______

Instagram | Twitter | Bloglovin' | Youtube | Facebook | Tumblr