Dvorac Damaskin, Hajdučica

Ćao, Spell fam! Evo konačno posta o drugom dvorcu, a dok vam pišem i dok vi čitate, ja već planiram posetu još nekim dvorcima. Pretpostavljam da je to moja nova opsesija, lol. Jedan čak liči na ovaj, ali otom potom. Sada je fokus na dvorac Damaskin koji se nalazi u jednom malom mestu zvanom Hajdučica. Ako vas zanima dvorac Kapetanovo, klik ovde na link da pročitate post.

Dvorac Damaskin je sagrađen 1911. godine. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio ga u miraz svojoj ćerki Olgi. Ona je u prvim decenijama 20. veka vodila ogledno gazdinstvo u kojem je uzgajala konje, svinje i ovce, bavila se hortikulturom i uzgajanjem konoplje, ali i održavala prestižan park u kome se nalazi 34 vrste drveća, među kojima su divlja narandža i ginko.

Međutim, po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu vršačkog muzeja Feliksu Milekeru dvorac je sagrađen početkom 19. veka. Kao prvi stanovnik imanja spominje se slavni lovac Arsen Damaskin, ali onaj koji je uspeo da sagradi dvorac 1824. i to iz drugog pokušaja, jeste Ištvan Damaskin. On je krajem 19. veka tačnije 1890. godine, svoje imanje zajedno sa dvorcem, parkom, vinogradom, voćnjakom i šumom prodao za 960.000 zlatnika porodici Dunđerski. Priča se da je to uradio jer je imao kockarske dugove. Naime, kocka i konji su mu bila velika strast. Zbog svoje velike ljubavi prema konjima, Ištvan je posedovao jednu od najvećih ergela. Meštani kažu da je imao i svog omiljenog konja. Kada je konj uginuo, Ištvan ga je zakopao negde u parku, zajedno sa ćupom zlatnih novčića. Šta mislite? Da li je istina ili je legenda?

Zgrada dvorca je smeštena u prostranom parku na kilometar udaljenosti od puta za Vršac. Građen je kao rezidencijalni objekat za stanovanje i ima sva obeležja koja to potvrđuju. Istureni klasicistički portik glavne fasade ime četiri dorska stuba koji nose jednostavan timpanon sa kružnim otvorom za ventilaciju. Stepeništem i kolskim prilazom, preko trema, ulazi se kroz polukružna dvokrilna vrata u centralni hol i prostranu svečanu salu. Iz svečane dvorane, ukrašene frizom i štuko dekoracijom, izlazi se na veliku terasu na suprotnoj strani. Na portiku sa parkovske strane ima šest dorskih stubova koji drže timpanon bez ukrasa. U krovnoj konstrukciji su naglašeni bočni rizaliti dvorišne fasade. Pilastri na fasadama prate unutrašnji raspored prostorija. Ispod celog objekta se proteže podrum zasveden sa pruskim svodom. Masivno krovište je pokriveno biber crepom, a potkrovni friz je bogato profilisan. 

Za to kako dvorac izgleda, iako trenutno nije u najboljem stanju, zaslužni su poslednji vlasnici porodice Dunđerski jer su ga prepravljali. Što se tiče voćnjaka i vinograda, njih više nema dok su šuma i jezero pod nazivom "Ribnjak" i dan danas još uvek tu.

LEGENDA DVORCA DAMASKIN

Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene sa radom. Svaki put kada bi uzeo kičicu ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka." Usnuli slikar odmah na ovo pristane. 

Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči kičicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima, nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta, nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog, već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga, ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san.

Šta kažete za dvorac? Da li biste ga posetili?

_______

Instagram | Twitter | Bloglovin' | Youtube | Facebook | Tumblr